HER TATA

- Anđela ima bronhitis i doktor mi je rekao da bi bilo dobro da je odvedemo negdje na sjever na nekoliko dana, jer bi joj prijala tamošnja klima. Odlučila sam da odem sa njom kod moje majke u Berane.
- Važi. Oli mi ostavit koji dinar, da ne tražim od brata, blam me je više da uzimam od njega pare.
- Za šta da ti dam? Za heroin, govno jedno narkomansko! Shvati već jednom, utuvi u tu debilnu glavu, u taj sprženi mozak da si otac i muž, da imaš dijete i ženu! Skini se s tog sranja, nađi posao! Kako te nije sramota više da nas izdržavaju tvoj brat i majka!
- Ne drogiram se, bez Anđele, no za duvan da imam dok nisi tu!
- Ne kuni se u ćerku kad lažeš, ludače jedan. Jesi li ti svjestan šta radiš?
- Oli mi dat’ tih usranih pet eura, ili ne?
- Ne, nemam, a i da imam ne bih ti dala.
- Znam da ti je Boris dao 20 eura.
- Jeste, tvoj brat mi je dao pare za kartu do Berana i za pelene i hranu za našu ćerku. Da ne bi to da ti dam?
- Pa dosta ti je 15 e.
- Ne dam, ne dam, ne dam, mrš!
- Važi Vera, važi!
Začuo se plač iz susjedne sobe. Galama je probudila njihovu šestomjesečnu kćerku Anđelu. Vera je otišla u sobu da je smiri, a Nino je iskoristio situaciju i ukrao joj iz torbe l0e. Napolju ga je čekao drug sa svojih ko zna kako nabavljenih pet eura. Sad su imali 15 umjesto predviđenih 10 eura - tačno za pola grama.
Kući se vratio poslije nekih sat vremena razvaljen kao pička. Vera je sjedjela u dnevnoj sobi sa Borisom, svekrvom i bebom u naručju. Niko nije ništa pričao, samo su žene jecale, a beba plakala.
- Što vam je ljudi, da neko nije umro?
Boris je ustao i desnim krošeom nokautirao starijeg brata.
- Kako si mogao da ukradeš pare koje su trebale da nahrane tvoje rođeno dijete?
- Nisam ih ja ukrao, bez Anđele - odgovorio je glasom promuklim od heroina, dok mu je krv točila iz usta.
- Vera ti i mala se pakujte, daću vam novac, imate autobus za pola sata. Prebaciću vas do stanice - rekao je Boris.
Vera je I dalje jecajući ustala i otišla u sobu.
- Što vam je ljudi, nisam ja uzeo te pare, bez Anđele!
Sjutradan mu je od Vere stigla poruka da se skorije neće vraćati, da ne dolazi da je traži prije nego se smiri, nađe posao i od tad sačeka još pola godine. Dalje je pisalo da će poslije ove poruke baciti karticu iz telefona i ubaciti novu sa drugim brojem koji on neće znati.
Kada je pročitao SMS, uzeo je kašiku, skuvao smeđi prah, uvukao ga u špric, ubrizgao sebi u venu na lijevoj šaci i zaklopio oči.
- Šta ćeš sad? Je li ti frka? Oćeš li da se skidaš? Misliš li na malecku? - pitao ga je Boris.
- Samo hoću heroin, samo to i ništa više!

RODJEN U STACIONARU

Bio sam zatočen u toj kući 21 dan. Pretežno su me, prvih dana, uspavljivali na po nekoliko sati zbog moje sposobnosti da primijetim prekršeni dogovor. Kasnije sam shvatio da „sila Boga ne moli“ i prestao sam da govorim. Zbog zdravlja sam odlučio da jedem sva tri obroka, bez obzira što su imali potpuno isti ukus. Piletina kao krompir, krompir kao grašak, grašak kao riža... Nikada prije toga nisam jeo rižu, mrzio sam je. Ali kada je već imala ukus teletine, zašto da ne. San, hrana i redovna ishrana bili su moj put da preživim. Dešavalo mi se da sanjam knjige i čujem muziku dok spavam. Onda bih pod utiskom sna zatražio da nešto pročitam. Odgovorili bi mi da sam zbog knjiga i dospio tu, a onda bi mi servirali ogromnu injekciju koja je iz pamćenja brisala sve... Vremenom sam prestao da sanjam. Rekli su da je to znak da se oporavljam. Kada sam im objasnio da mi je glava prazna i da nisam u stanju da razmišljam, rekli su mi da ću uskoro kući. Radovao sam se toj rečenici, ali ne onako kao kad „Partizan“ da gol ili kada kresneš ribu za kojom svi bale. Moja radost je je više ličila na trenutak kada smrt dolazi po bolesnika kojem nema lijeka i koji živi u nesnosnim bolovima čekajući dan kada će srce prestati da kuca. Dvadesetprvog dana došli su u moju sobu i rekli da sam izliječen i da je vrijeme da pođem. Više nisam bio siguran da li želim da idem. Ipak sam spakovao stvari. Zagrlio sam one koji ostaju i krenuo, a onda sam se opet okrenuo. Valjda sam htio nešto da kažem. Moji cimeri su me nijemo, onako praznih glava gledali i čekali... Na svu sreću zaboravili su šta čekaju, zaboravili su da treba nešto da im kažem. Nikada se nisam izdvajao, gledao sam i ja njih. Neko me povuče za ruku i reče da pođem... Bio je to kraj, a oni su mi čestitali novi početak. Rekli su mi da sam ponovo rođen i da je vrijeme da izaberem put kojim ću dalje ići. Pitao sam ih mogu li nazad, a oni su rekli da se još niko nije vratio u utrobu... Morao sam da krenem.