Bio sam zatočen u toj kući 21 dan. Pretežno su me, prvih dana, uspavljivali na po nekoliko sati zbog moje sposobnosti da primijetim prekršeni dogovor. Kasnije sam shvatio da „sila Boga ne moli“ i prestao sam da govorim. Zbog zdravlja sam odlučio da jedem sva tri obroka, bez obzira što su imali potpuno isti ukus. Piletina kao krompir, krompir kao grašak, grašak kao riža... Nikada prije toga nisam jeo rižu, mrzio sam je. Ali kada je već imala ukus teletine, zašto da ne. San, hrana i redovna ishrana bili su moj put da preživim. Dešavalo mi se da sanjam knjige i čujem muziku dok spavam. Onda bih pod utiskom sna zatražio da nešto pročitam. Odgovorili bi mi da sam zbog knjiga i dospio tu, a onda bi mi servirali ogromnu injekciju koja je iz pamćenja brisala sve... Vremenom sam prestao da sanjam. Rekli su da je to znak da se oporavljam. Kada sam im objasnio da mi je glava prazna i da nisam u stanju da razmišljam, rekli su mi da ću uskoro kući. Radovao sam se toj rečenici, ali ne onako kao kad „Partizan“ da gol ili kada kresneš ribu za kojom svi bale. Moja radost je je više ličila na trenutak kada smrt dolazi po bolesnika kojem nema lijeka i koji živi u nesnosnim bolovima čekajući dan kada će srce prestati da kuca. Dvadesetprvog dana došli su u moju sobu i rekli da sam izliječen i da je vrijeme da pođem. Više nisam bio siguran da li želim da idem. Ipak sam spakovao stvari. Zagrlio sam one koji ostaju i krenuo, a onda sam se opet okrenuo. Valjda sam htio nešto da kažem. Moji cimeri su me nijemo, onako praznih glava gledali i čekali... Na svu sreću zaboravili su šta čekaju, zaboravili su da treba nešto da im kažem. Nikada se nisam izdvajao, gledao sam i ja njih. Neko me povuče za ruku i reče da pođem... Bio je to kraj, a oni su mi čestitali novi početak. Rekli su mi da sam ponovo rođen i da je vrijeme da izaberem put kojim ću dalje ići. Pitao sam ih mogu li nazad, a oni su rekli da se još niko nije vratio u utrobu... Morao sam da krenem.
No comments:
Post a Comment